|
Кћери Али-бега Атлагића (Ливно) 0001 Кад Каури Хливно попалише, 0002 Атлагића дворе поробише 0003 И двије му шћери одведоше, 0004 Султанију и Мејрему младу, 0005 Одведе их Иван капетане, 0006 Одведе их Задру каменоме. 0007 Мејру посла преко мора бану, 0008 Преко мора у Малтију равну, 0009 Оклен робље никад не излази, 0010 Гдјено Турчин никад не улази, 0011 Султанију себи оставио, 0012 С њоме био три године дана, 0013 С њоме био и сина родио. 0014 Док Ивану ситна књига дође, 0015 Да се спрема на цареву војску. 0016 Иван љева сузе низ образе, 0017 Не љева их, што иде на војску, 0018 Већ како ће остат Султанија. 0019 Иван пође на цареву војску, 0020 Султанији тихо говорио: 0021 »Султанијо, мој очињи виду! 0022 Твоји двори и твоја управа 0023 Твоје робље и твоја наредба!« 0024 И он оде у краљеву војску, 0025 Војевао годиницу дана. 0026 Кад се Иван с војске повратио, 0027 Свом бијелом двору доходио, 0028 Своју мајку нашо на авлији, 0029 Он не пита: »Јеси л’ здрава мајко.« 0030 Већ он пита: » Камо Султанија?« 0031 Ивану је мајка говорила: 0032 »Ево ти је, да би је не било, 0033 Готов’ ти је робље истурчити.« 0034 У руци му алкатмер бијаше, 0035 Он истрка на танахну кулу, 0036 Она клања турскога намаза, 0037 Удари је катмером по лишцу: 0038 »Клањај брже, дража од очију;« 0039 Она склања турскога намаза, 0040 Па говори Иван-капетану: 0041 »Јеси л’ здраво ти на војски био?« – 0042 »Јесам здраво ја на војски био. 0043 Како сам те застао у двору.« 0044 Мало вр’јеме за тим постојало, 0045 Султанија књигу написала, 0046 Па је шаље преко мора секи: 0047 »Чујеш ли ме, Меро, секо моја, 0048 Ти се немој млада преварити, 0049 Ти се немој млада превјерити, 0050 Немој дати вјеру за невјеру, 0051 Л’јепу турску вјеру за каурску.« 0052 Њојзи Мејра другу отписује: 0053 »Сулатанијо, секо моја драга, 0054 Данас сам се јадна превјерила, 0055 Три пута сам у цркву ходила 0056 И три попа у руку љубила« 0057 Султанија књигу проучила; 0058 Када видје, што јој књига каже, 0059 Сву је књигу сузам’ помрсила, 0060 Па је другу махом накитила, 0061 Те је шаље бабу Атлагићу: 0062 »Ах мој бабо, беже Али-беже 0063 Ил не чујеш ил не хајеш за ме; 0064 Које робље потље доведено, 0065 Оно робље давно одведено; 0066 А ја сједим у земљи каурској, 0067 Откупи ме, не држи ме амо!« 0068 Али-бег је књигу прегледао, 0069 Па је књигу сузам покапао, 0070 А другу је одмах накитио: 0071 »Султанијо, моја шћери драга 0072 Султанијо, драго д’јете моје, 0073 Чиме ћу те, шћери, откупити?« 0074 Султанија књигу проучила, 0075 Те је другу одмах накитила: 0076 »Ах мој бабо, беже Али-беже, 0077 Ти закупи шимширли-ђемију, 0078 У ђемију метни огледало, 0079 Па све броји данове по дане; 0080 Кад набројиш четр’ест данака, 0081 Ти отисни низ море ђемију 0082 Биће Власим’ цвијетна недјеља. 0083 Сви ће Власи у цркву отићи, 0084 Отићи ће цркви манастиру, 0085 Ја ћу млада у двору остати; 0086 Ја ћу доћи мору у ђемију, 0087 Да купујем сјајно огледало; 0088 Кад ја дођем у твоју ђемију 0089 Ти отисни низ море ђемију.« 0090 Кад Али-бег књигу проучио, 0091 Он закупи шимширли-ђемију, 0092 У ђемију метно огледало, 0093 Па све броји дана у дане; 0094 Кад наброји четр’ест данака, 0095 Он отишће низ море ђемију, 0096 И он дође Задру каменоме, 0097 Уставио код Задра ђемију, 0098 Угледа је Султанија млада, 0099 Она шаље Кумрију робињу: 0100 »Ход’, отиђи Иван-капетану, 0101 Па ти кажи Иван-капетану, 0102 Да је дошла на море ђемија, 0103 Хоћу ићи мору у ђемију, 0104 Нек ми пошље кључе од сандука.« 0105 Даде кључе Иван капетане, 0106 Нек узима, колико јој драго, 0107 Нек купује, што год јој је драго. 0108 Отворила попете сандуке, 0109 Она насу два џепа дуката, 0110 Ивану је кључе повраћала. 0111 Она узе сина Матијаша, 0112 Она оде мору у ђемију, 0113 И понесе сина Матијаша. – 0114 Отискоше уз море ђемију. 0115 Кад су били насред сињег мора, 0116 Али-бег је шћери говорио: 0117 »Баци д’јете у то сиње море!« 0118 Султанија бабу говорила: 0119 »Ако бацим сина Матијаша, 0120 И ја ћу ти у море скочити!« 0121 Глас до гласа , хабер до хабера, 0122 Хабер дође Иван-капетану: 0123 »Утече ти Султанија млада, 0124 Однесе ти сина Матијаша.« 0125 Кад то чуо Иван капетане, 0126 То је њему врло мучно било. 0127 Све мислио, на једно смислио, 0128 Па је ситну књигу накитио, 0129 Па је шаље Хливну каменоме: 0130 »Султанијо, дража од очију, 0131 Каква ти је мука додијала, 0132 Па ти оде Хливну каменоме?« 0133 Султанија Иву говорила, 0134 »Чујеш ли ме, Иван-капетане, 0135 Ти ми броји све дане по дане; 0136 Кад набројиш четерест данака, 0137 Ти изиђи граду на бедеме. 0138 Па послушај Хливну каменоме, 0139 Гдје пуцају на граду топови. 0140 Вијају се алајли бајраци: 0141 Ја сунетим сина Матијаша.« 0142 Књига дође Иван-капетану. 0143 Књигу учи, а сузе прољева. 0144 Он све броји данове по дане, 0145 Кад наброји четерест данака, 0146 Он изиђе граду на бедеме, 0147 Ал пуцају у Хливну топови. 0148 Па он оде свом бијелу двору, 0149 Па отвара попете сандуке, 0150 И он насу у џепе дукате, 0151 И узима од злата јабуку, 0152 У њу меће триста маџарија, 0153 Па је меће у своја њедарца, 0154 Па он оде Хливну каменоме. 0155 Кад је дошо Хливну каменоме, 0156 Право иде Али-бегу двору. – 0157 Ал Кумрија на вратим’ бијаше, 0158 Матијаша на крилу држаше. 0159 Он се лати руком у њедарца, 0160 И извади од злата јабуку: 0161 »Нај, Кубријо, од злата јабуку, 0162 Ти је носи Султанији младој.« 0163 И однесе Кумрија робиња, 0164 И однесе од злата јабуку, 0165 Па је даде Султанији младој. 0166 Бир је видје Султанија млада, 0167 Махом позна чија је јабука. 0168 Уходио беже Али-беже: 0169 »Какав Турчин у двор ми дојаха, 0170 А не ум’је абдеста узети: 0171 Образ пере па руке умива? 0172 Султанија бабу говорила: 0173 »А мој бабо, беже Али-беже: 0174 То је главом Иван капетане; 0175 Како сунце за мјесецом иде, 0176 Тако Иван за својом госпојом. 0177 Ти упитај Иван капетана, 0178 Хоће ли се Иван потурчити, 0179 У Удбини агалук узети, 0180 Па да будем Ивану госпоја?« 0181 Упита га беже Али-беже, 0182 То је Иван једва дочекао: 0183 »Ја се хоћу, беже потурчити, 0184 У Удбини агалук узети, 0185 Порад твоје шћери Султаније.« |